Iz Verone ptice ga dovele u Backu

GROF U DOROSLOVU

Pjetro Arvedi de Milei voli lov iznad svega, a kad je otkrio pticje carstvo u vojvo|anskoj ravnici, podigao je apartmansko naselje za sebe i svoje prijatelje. A koristi ce i te kako, imati i mestani

Grof Pjetro Arvedi de Milei sigurno ne bi bio toliko imucan da se nije oteo aristokratskoj dokolici i posvetio mukotrpnom radu: sa sezdeset devet godina, on je jedan od najbogatijih zitelja Verone.

Pored posla, velika strast grofa Arvedija je vino. NJegovi vinogradi se pruzaju padinom od Grecana prema Veroni. Na svakom cokotu rodi i po dvadeset kilograma groz|a, a vino "arvedi de milei" je boje sunca, pitko i jako.

– Ah, ta Verona – uzdahne konte ponekad, kad sa svog balkona pogledom pomiluje grad ljubavi.

To je, tako|e, njegova velika strast.

Rekao je jednom da bez posla, svoih vinograda i Verone ne bi mogao da zivi.

Ipak, doga|a se da ponekad nestane: posao ostavi saradnicima, vinograde suncu, a Veronu turistima, pa ode nekud i ne pojavljuje se desetak i vise dana.

Oni koji ga dobro znaju ne brinu zbog toga. Jer, najveca strast grofa Arvedija je – lov. Inficirao se njime ko zna kada. Lovio je sve i svasta svuda pod kapom nebeskom, proputovao je svet. I najradije je lovio pernatu divljac: fazane, prepelice, jarebice, grlice, golube grivase, divlje patke i guske, sljuke i poneku domacu koku ako mu istrci na nisan.

Lovio je po Italiji, Francuskoj, Skotskoj, Irskoj, Poljskoj... prateci let ptica. Celog zivota luta u potrazi za lovackim eldoradom, za "krstom", mestom nad kojim se ukrstaju tajnoviti pticji koridori.

LOVACKI RAJ

Prosle godine je neko grofu Arvediju preporucio da skokne do Vojvodine, u Backu, jer se tu ima sta uloviti. Konte je poslusao savet, dosao i – ostao, zatocen sopstvenom strascu i lepotom pitomine.

Utaborio se u selu Doroslovu nadomak Srpskog Miletica, izme|u Sombora i Odzaka. Shvativsi da je konacno otkrio lovacki raj, zakupio je jedan salas, preuredio ga za potrebe svoje lovacke bratije, pa krenuo sa puskom.

– Lovio sam svuda, ali ovakvo loviste nigde nisam nasao. Znate li kakve su ovde prepelice? – kazao je grof. – A ljudi divni, svi su lovci. Ja odavde ne idem nikud.

Kada je zadovoljio svoju strast, grof Arvedi je seo i razmislio: on je covek praktican, ako se iz zadovoljstva moze izvuci i kakva korist – sto da ne? Odmah je okupio ekipu vrsnih pravnika i ekonomista, sto iz Italije, sto iz Jugoslavije, pa im predocio svoju nameru da nesto od svog bogatstva ulozi upravo tu, u Doroslovu. U lov, naravno.

– Vojvodina je raj za lovce, sama po sebi – kaze sinjor Arvedi. – A ja sam zamislio da u tom raju ponudim lovcima malo visi standard. A naumio sam da u Doroslovu sagradim nekoliko apartmana za smestaj lovaca koje cu ovmo dovoditi. To je korisno i za lovce, i za selo, pa i za mene.

Onda je usledio manje zanimljiv deo posla: partner za zajednicko ulaganje, uvoz opreme, carinski propisi, garancije, neizbezna "papirologija" koja se vazda ispreci izme|u dobre ideje i njenog ostvarenja. Konte Arvedi je imao dovoljno strpljenja i upornosti.

Tako je nedavno u centru Doroslova svecano otvoreno apartmansko naselje namenjeno probirljivim i razmazenim lovcima iz belog sveta. Rec je o osamnaest luksuznih apartmana opremljenih po svetskim standardima Svecanosti je prisustvovao i Rikardo Sesa, ambasador Italije u Beogradu. Tu su bili prijatelji konta Arvedija iz Verone i vascele Italije. Bili su i lovci iz Sombora, Odzaka i Beograda...

JAJE PO PTICI

– Nije da se mi toga nismo setili – vajkao se Dane Sijan, predsednik Lovackog udruzenja zapadne Backe. – Jesmo, samo otkuda nama seststo hiljada maraka da ulozimo u ovakvu stvar? I kad nismo mi, onda je Talijan. Ako. Bice dobro i njemu i nama: on ce dovoditi musterije preko svoje agencije "Re di kvelja" (kraljevska prepelica), a nama je svaki lovac dragocen.

Objasnjavao je Dane da su Italijani, a upravo ce njih konte Arvedi dovoditi u Doroslovo, najbolji klijenti svakog lovista: do|u, ispucaju se koliko su naumili, a svaku ustreljenu pticu plate posteno pet maraka. Nemackih. Jos pominje kako je sinjor Pjetro obecao da ce, sa svoje strane, svaku ustreljenu pticu nadoknaditi sa po jednim jajetom. Vec je doneo osamsto prepelicjih jaja.

– Mi lovcima, musterijama sinjor Pjetra i ostalima, nudimo loviste na 104.000 hektara, koje je najvece u Srbiji – nastavlja predsednik lovackog udruzenja. – A dobit cemo deliti tako sto ce nama pripadati devedeset odsto ukupnog prihoda, a agenciji deset. Obaveze prema drzavi idu na nas racun. Proracunali smo da je to zaista posteno.

Veli da u njihovom udruzenju ima 1.200 registrovanih lovaca, ali da nema bojazni da ce loviste biti nekome pretesno. Po broju clanova, samo je jos zrenjaninsko udruzenje vece od njihovog. A u lovistu ima svega: od prepelica do srndaca.

– Talijani ovamo dolaze odavno, ko zna od kada – veli Dane Sijan. – Oni i Austrijanci. To je uglavnom bogata klijentela. A dolazili su cak i za vreme sankcija: za lov nikakav embargo nije postojao. A pre rata smo mi od lovnog turizma ostvarivali taman onoliko godisnje koliko je grof Arvedi ulozio u ovaj posao: 600.000 maraka. I jos toliko para se uzimalo na obicnom turizmu. Nadamo se da ce nam opet krenuti, evo nam i prilike.

GROFOVSKI PILAV

Grof Pjetro Arvedi de Milei je, dake, kupio pet kuca. Zapravo cetiri kuce u samom selu, i jedan salas usred lovista. Kuce su povezane prostranim dvoristem poplocanim opekom. Duz zida sleve strane je nadstresnica pokrivena trskom, a stolovi pod njom su od tesanog drveta. Nema niceg sto bi narusilo sklad backog sela i njegove arhitekture.

Na salasu je ure|ena kuhinja za lovce, salon i nekoliko prostorija za odmor.

– Ljudi odavde su se cudili sto ne zidam palate ili bar moderan hotel – pricao je konte Arvedi, dok je drvenom kutlacom mesao rizoto koji se krckao u velikom kazanu. – A toga ima svuda po svetu. Gostu treba ponuditi ono sto je autenticno, lokalno, jedinstveno. Zamislite da su ovde nikle tirolske kucice ili polinezanski bungalovi od palminog lisca? Smesno. Moji prijatelji, koji ce dolaziti ovamo, ne bi pristali na takvu prevaru.

Prica konte da mu je srce zarobljeno ovde. U godinama je kad vise ne moze da pravi velike i dugorocne planove. Napravio je ovo za sopstveno zadovoljstvo, a kad mu pro|e vreme, sve ce ostaviti dobrim Bacvanima. I lovcima, svakako.

– A ovaj rizoto kuvam sam – smeje se srdacno. – Ako sam nekoga pozvao u goste, red je da sam pripremim jelo. To je kod nas obicaj, valjda je tako i ovde?

Pored rizota, grof je skuvao jos i fantasticnu riblju corbu, kao da je umece naucio od dunavskih alasa, zatim lovacki gulas sa italijanskom testeninom, a prasici i jagnjad su se sama pekla na raznju u dnu dvorista.

– Mnogi su me odvracali od ovog posla – kaze grof ozbiljno. – Bilo je i onih koji su na svaki nacin pokusavali da me osujete, a rec je o mojim zemljacima, Italijanima. Srecom, sve se dobro zavrsilo. Lov moze da pocne. Ziveli! I jos da dodam: ovo je moj drugi dom.

Stekao se utisak da ga je samo prisustvo njegove ekselencije Rikarda Sesa, ambasadora Italije, omelo da bude jos, bolji domacin svim uzvanicama. To su bile njegove protokolarne obaveze, pravdao se docnije.

MALO SVEDOCANSTVO

Ambasador Rikardo Sosa je odrzao govor. Na italijanskom. Italijani su mu aplaudirali, ostali su se pretvarali da ga razumeju i klimali su glavama smeskajuci se.

Ambasador je, ushicen i prezadovoljan, izjavio da je ovo tek pocetak, malo svedocanstvo prijateljstva koje italijanski narod gaji prema Jugoslaviji i njenim ziteljima. Tako|e, rekao je da se nada da ce ovakvih, ali i vecih i znacajnijih ulaganja biti i ubuduce, a na dobrobit svih.

Pricao je ambasador i o lovu, i o dobrim domacinima, i o jos boljim gostima, pravio duhovita pore|enja bezeci od konvencionalne ustogljenosti.

Ostaje cinjenica da je i samo njegovo prisustvo svecanom otvaranju apartmanskog naselja u Doroslovu celom doga|aju dalo poseban znacaj. Znacaj zajednickih ulaganja italijanskih i jugoslovenskih privrednika, ma kako mala i na izgled beznacajna ona bila.

Milos LAZIC